Студентски, и касније шире-народни, покрет против аутократске владавине Александра Вучића и системске корупције у Србији јесте пример како политички лоше вођени покрети постигну резултате који су управо супротни од оних које, у почетку, имају намеру да остваре.
У анализи овог покрета морамо разликовати две фазе. Прва фаза је наступила после трагичног догађаја у Новом Саду: пада надстрешнице на железничкој станици и смрти 16 људи. Мислим да мало ко сумња да је, директно или индиректно, лоша конструкција, која је пак резултат корупције, била узрок за пад надстрешнице. То је довело до спонтаног протеста који је био мотивисан једним превасходним циљем: смањити корупцију и повећати моћ институција које је Вучић годинама систематски слабио, игнорисао или потпуно пренебрегао у вршењу своје власти.
Спонтани покрет је, у једном тренутку, вероватно и мимо очекивања оних који су га започели, прерастао у много шири покрет против режима и на тај начин ушао у своју другу, политичку, фазу. Улазак у политичку фазу значи да покрет почиње да сноси политичку одговорност за догађаје. Он више не може да тврди да је спонтан и аполитичан, чак и када одбацује сарадњу са опозиционим странкама које често критикује скоро једнако оштро као Српску напредну странку. Постајући политички фактор, Покрет (од сада се пише великим словом) не само да има политичку одговорност, већ мора да се институционализује, тј. да створи нека тела са којима власт може да разговара или евентуално преговара. Наравно, са тачке гледишта Покрета, са циљем да ограничи самовољу власти.
Али, Покрет (који чак званично није ни своје име никада обзнанио) је управо ту направио кардиналну грешку. Уместо да као Солидарност у Пољској формира комитете који би преговарали са владом, Покрет је остао дифузан. Оно што је Покрет тврдио да је његова предност (дифузност и одсуство институционализације) постало је његова главна слабост. Слично Црвеним Кмерима који су се звали само „Организација“ (чак и када су дошли на власт), Покрет је слао своја саопштења народу са Олимпских висина, не удостојивши публику чак ни потписа органа који су та саопштења писала. Народ је само могао да сазна да су неки мистериозни пленуми (за које нико не зна ни где се одржавају, ни ко су њихови лидери, нити ко је присуствовао, писао и подносио предлоге), одлучили (не зна се ни којом већином гласова: да ли 60%, 80% или, како неки у стаљинистичкој традицији, тврде „једнодушно“), и сачинили прогласе који се широко обзнањују. Покрет је постао анти-демократски у начину свог рада и потпуно нетранспарентан. Управо обрнуто од онога што тражи од других.
То је ишло заједно са неспособношћу да се дефинишу политички циљеви. Од корупције (где, како сам написао, Покрет уопште није успео да дефинише институционалне начине да покуша да је смањи), Покрет је прешао на захтеве о превременим изборима, затим на де факто захтев за Вучићеву оставку, и коначно, када више ништа није функционисало, на отворено насиље.
У том насиљу Покрет тврди да је ситуација слична оној из 5. октобра 2000. То је потпуно нетачно. Пети октобар је био народни одговор на Милошевићев излазак из оквира легалности. Септембарске изборе је Милошевић изгубио већ у првом кругу, што је одбио да призна. Излазак на улице био је начин да се Милошевић натера да резултате прихвати, што је он затим и учинио. Значи, 5. октобар је био покрет за повратак у легалност, не револуција нити насилни преврат режима.
Ситуација са Вучићем је другачија. Вучић није нелегално изабран. Његова власт треба да буде ограничена, и Покрет, уместо да се политички концентрисао на две ствари: формирање заједничких (паритетних) тела са владом о ограничењу корупције и уједињење снага за следеће редовне изборе (што претпоставља и преговоре са опозицијом), није учинио нити једно, нити друго. Остао је разапет између спонтаности почетака и екстремних захтева који сада отворено позивају на насиље. Управо тада, када се више није знало шта даље, појавили су се и екстремни самодеструктивни националисти, јер је вероватно део Покрета у национализму видео већ традиционално најјачу политичку полугу којом власт може бити смењена.
Имплицитна подршка насиљу као основом начину политичке борбе не само да противречи оригиналним циљевима Покрета, већ је и она самодеструктивна. Да ли неко сумња да, ако Вучић и СНС буду принуђени да насиљем оду са власти, они или нека нова реинкарнација радикала или СНС-а, неће исто тако бити у стању да кроз две или три године окупи 200 хиљада људи и руши нови режим? На тај начин Покрет у ствари установљава нова правила: представнички систем и избори више нису начин на који се долази (или одлази) са власти, већ је једини начин насилно свргавање режима који је изгубио Мандат Неба – што конкретно значи да они који се са датим режимом не слажу могу да нађу неколико стотина хиљада грађана спремних да се туку. Наравно, такав систем је и Србија, као и пуно других земаља, имала (а неке и сада имају), али такав политички систем стално осцилира између отворене диктатуре (Вучића) и грађанског рата. Било би жалосно, али сада не већ потпуно нереално, да коначни резултат Покрета буде управо такав.
Извор: Global Inequality and More 3.0
